По Косову и Метохији
Удружење грађана „Нови Сад“ више од десет година организује долазак деце са Косова и Метохије у наш град, где су домаћини деца из основних школа. Овој акцији су се осим наше, придружиле и школе „Жарко Зрењанин“, „Душан Радовић“ и „Светозар Марковић Тоза“. У јануару месецу смо угостили децу из Ораховца, Велике Хоче и Гораждевца, а од 7. до 10. маја били смо њихови гости. Осим ученика, на пут су кренули и родитељи. План је био да се сместимо у куће у Ораховцу и Великој Хочи, а да заједно са децом домаћинима обилазимо знаменитости наше јужне покрајине.
Већ по доласку у Велику Хочу смо се уверили у гостопримство наших домаћина. Традиционална добродошлица, кратак програм, обилазак Велике Хоче, места које као да је заустављено у неком прошлом времену и због тога је често одредиште многим туристима. Можда звучи невероватно, али готово сваког викенда долазе аутобуси из наше земље, Републике Српске, Црне Горе, дијаспоре. Потом Ораховац, страдално место у коме је остало око двеста Срба великог срца. Песма „Ораховцу, башто рајска“ га најбоље описује, место за сузе, али и песму и игру.
Наредног дана смо посетили Газиместан, Грачаницу, Призрен, манастир Светих Архангела, задужбину цара Душана. Било је прича из наше богате историје, прича које изазивају понос и жал, свест да трајемо, постојимо и опстајемо. Али било је времена да се деца опробају у витешким спортовима – гађању луком и стрелом, мачевању или ковању новца са ликом средњевековних српских владара. У Светим Архангелима је након ручка, могао да се одигра баскет, чује кратка прича о овој светињи или да се поиграју са кучићима.
Трећи дан посете је био резервисан за одлазак у Пећку патријаршију и Високе Дечане, а након тога у посету Гораждевцу, још једној српској енклави. И опет прича, упознавање са нашом заоставштином или подсећање на оно што смо знали, али заборавили. Вечери су биле резервисане за дружење са домаћинима, песму и игру. Брзо, чак пребрзо су прошли дани и дошло је време за повратак кући. Сузе, загрљаји и обећање да нећемо једни друге заборавити. И не смемо да дозволимо да заборавимо истинске хероје данашњице, оне који упркос неизвесној свакодневици и сутрашњици имају снаге да нам пруже гостопримство, топлину и љубав ,да несебично са нама поделе све што имају и да ништа не траже заузврат. Пуно тога су наша деца, али и родитељи могли да виде, осете, доживе. Да схвате колика је радост у дељењу и давању, да се бар на тренутак врате у време када су неке друге вредности биле изнад материјалних.
Наши ученици су били свима нама на понос. Понашали су се примерено у свакој ситуацији, слушали предавања, играли се са вршњацима, поштовали домаћине, веселили се и смејали, али и са дужном пажњом слушали и преживљавали приче о патњама нашег народа. Бескрајно сам срећна што сам била део ове приче, за коју верујем да ће се наставити следеће године. Јер, ко једном посети Косово и Метохију, увек се враћа. Косово и Метохија се не могу описати, већ осетити и доживети. А колико је наша посета значила Србима из Велике Хоче, Ораховца и Гораждевца, најбоље ће илустровати речи директора школе из Велике Хоче:
„Велика част и задовољство нам је било да први пут после 1999. Године угостимо децу, родитеље и организаторе из Српске Атине, да буду наши гости, а ми домаћини. Хвала вам од срца за тај подвиг и храброст, нека вас косовско метохијске светиње, благослови наших свештеника, монаха и светаца чувају, пазе и буду на помоћ. Праштајте због малих пропуста, здрави и весели били до новог сусрета!“
Психолог школе, Слађана Грбић
